Kako učestvujemo u rešavanju jednog od gorućih problema u našoj zajednici?

Život je lep. Posebno današnjica nudi mnogo, srazmerno našim mogućnostima. A ipak se, eto događa, da zbog čestog nezadovoljstva čoveka, svojom slobodom i darovima cenu plaćaju sva druga živa bića na planeti Gaji. Ljudska zajednica raste i zajedno sa njom rastu potrebe, uslovljenosti, beslovesnost, (ne)povezanost…

Ovakva tvrdnja o bilo kom aspektu čovekovog života (deca, porodica, ishrana, zdravlje, medjuljudski odnosi, odnosi prema životinjama i svetu oko nas) vrlo rado se spakuje u teoriju zavere zbog nedostatka pažnje i odgovornosti a opet zbog prolaznosti koju uporno jurimo.

Zajednica, čiji smo svi deo, dugi niz godina ne ume da postavi normative takve, da svima bude dobro i da živimo povezani u krugu dobrote koje su svi dostojni. U ovom članku ćemo se posebno osvrnuti na odnos ljudi prema psima na ulici.

Psi lutalice – ogledalo našeg tempa i odnosa

Na svakom ćošku ih sretnemo. Ponekad u čoporu, ponekad same, u tišini traže pogled, koru hleba, makar trag pažnje. Psi lutalice nisu samo „problem“, kako ih mediji i opštinske službe često nazivaju. Oni su simptom. I to ne samo društvene nebrige, već i jedne tihe, kolektivne neuroze.

Jer, kako drugačije objasniti da biće koje je generacijama uz nas, kao saputnik, čuvar, prijatelj, završava na ulici – zaboravljeno?

I tako psi završavaju napolju. Bez hrane, bez čopora, bez cilja. Neki se snađu, većina ne. A onda se javi drugi problem: strah. Deca se plaše, roditelji se s pravom brinu jer nije bezbedno kad se pojavi čopor od desetak velikih pasa ispred škole ili vrtića.

Zajednica i povezanost

Statistika ne laže: samo u Srbiji se procenjuje da ima između 15.000 i 20.000 pasa lutalica, u većim gradovima i po nekoliko hiljada. Mnogi od njih su potomci nekastriranih vlasničkih pasa puštenih da “se istrče”. A mnogi su jednostavno – odbačeni.

Nedavno sam gledala scenu koja mi se urezala: devojčica od šest-sedam godina izlazi iz pekare s kiflom u ruci. Ispred je sedi mršavi pas, rase koju niko ne bi nazvao opasnom. Pogledala ga je, stala, pa uzela pola kifle i spustila ispred njega. Pas je prišao, ali nije odmah pojeo. Prvo ju je pogledao. Valjda da proveri – da li stvarno sme. Da li je to stvarno za njega. I tu scenu – dete koje bez straha daje, i pas koji oprezno prima – ne možeš da zaboraviš.

Zvuči kao začarani krug, i zaista jeste – ako posmatramo svako ponaosob. Ali ako stanemo, udahnemo i pogledamo oko sebe – možda shvatimo da ovo možemo rešavati samo zajedno.

Niko ne traži da svi budemo spasitelji, ni da se u svaku situaciju uplićemo lično. Ali možda možemo:

Da kastriramo i vakcinišemo svog ljubimca – jer ne treba da ulice budu pune „neplanirane dece“.

Da ne ignorišemo kad neko pusti psa na ulicu, već mirno i ljudski kažemo svoje mišljenje.

Da podržimo lokalna udruženja – ako ne volontiranjem, onda deljenjem informacija, donacijom hrane, ili prosto rečju podrške.

Da učimo svoju decu kako se pristupa psu – sa poštovanjem i oprezom, a ne sa panikom.

Pas lutalica nije samo tuđ problem. On je deo našeg zajedničkog okruženja. A kako se odnosimo prema slabijima – mnogo govori o snazi našeg društva.

Veliku zahvalnost i svaku pohvalu za angažovanje  u osvešćivanju i rešavanju ove naše zajedničke situacije  upućujemo  Udruženju  u Užicu i pozivamo gradjane dobre volje da daju svoj doprinos!