Veštine za novo doba

Postoji jedan trenutak u roditeljstvu koji te ne pogodi kao otkriće, nego kao promaja. Meni je došao kasno uveče, nad otvorenom sveskom, pošto sam objašnjavala nešto što ni sama nisam smatrala važnim. Dete je uredno zapisalo. Sve je bilo tačno. I baš zato mi je bilo neprijatno.

Nisam tada umela da imenujem šta me je uznemirilo. Trebalo mi je nekoliko godina, mnogo pročitanog i priličan broj sopstvenih grešaka da shvatim: smetalo mi je to što je pitanje već bilo postavljeno. Dete je radilo besprekorno ono što se od njega tražilo, a nigde u tom poslu nije postojalo mesto na kome bi ono samo primetilo da nešto ne valja.

Ovaj tekst je o tome. O tome šta se stvarno traži od generacije koja upravo ulazi u svet rada, zašto škola to strukturno ne može da isporuči, i zašto sam na kraju zaključila da je odgovor bliži nego što izgleda, negde između kuhinjskog stola i onoga što porodica odluči da radi sa vremenom koje joj je preostalo.

Promene koje ne traže dozvolu

Krenimo od brojeva, jer bez njih ovo ostaje ćaskanje.

Svetski ekonomski forum je u izveštaju Future of Jobs Report 2025 objavio nalaz koji bi trebalo da promeni način na koji razgovaramo sa decom o budućnosti: poslodavci očekuju da će se do 2030. godine promeniti trideset devet odsto ključnih veština na tržištu rada. Taj procenat je, začudo, niži nego ranije, četrdeset četiri odsto u izdanju iz 2023, i to se tumači kao znak da su kompanije počele ozbiljnije da ulažu u prekvalifikaciju. Ali obratite pažnju na ono što taj podatak zapravo kaže. Skoro dve petine onoga što danas čini nečiju stručnost prestaće da bude stručnost u roku od pet godina.

Dete koje je danas u sedmom razredu, tržištu rada prilazi tačno u tom prozoru.

Isti izveštaj navodi da analitičko mišljenje ostaje najtraženija osnovna veština, i da ga sedam od deset kompanija smatra neophodnim. Za njim idu otpornost, fleksibilnost i prilagodljivost, pa liderstvo i društveni uticaj. Tehnološke veštine rastu najbrže, ali nijedna od njih ne stoji na vrhu liste. Na vrhu stoji sposobnost da se problem rastavi na delove.

Kod nas i oko nas brojevi su konkretniji i neprijatniji. Prema Eurostatu, u 2025. godini jedanaest odsto mladih između petnaest i dvadeset devet godina u Evropskoj uniji nije bilo ni zaposleno ni u obrazovanju ni u obuci. Ono što me je u tom podatku zaustavilo nije prosek, nego njegova raspodela po uzrastu. Među najmlađima, od petnaest do devetnaest godina, ta stopa je pet zarez tri odsto. U grupi od dvadeset do dvadeset četiri više se nego udvostručuje, na dvanaest zarez osam. U grupi od dvadeset pet do dvadeset devet penje se na četrnaest zarez sedam.

I onda, preko svega toga, dolazi promena koju još niko ne ume pošteno da izmeri. MIT Technology Review je u maju 2026. sabrao dokaze koji se gomilaju oko početničkih radnih mesta: radna studija Stanfordove Digital Economy Lab iz novembra 2025. pokazala je da su radnici između dvadeset dve i dvadeset pet godina u zanimanjima najizloženijim veštačkoj inteligenciji zabeležili relativni pad zaposlenosti od šesnaest odsto nakon širenja generativne veštačke inteligencije. Iskusniji radnici u istim tim zanimanjima taj pad nisu osetili.

Prva stepenica sa merdevina je počela da nedostaje. A na tu prvu stepenicu smo se svi generacijama oslanjali kao na mesto gde se uči ono što se ne može naučiti u učionici.

Zašto su loše promene, začudo, poštenije

Ovde moram da napravim jedno razlikovanje koje mi je promenilo pogled na celu stvar, i koje je, mislim, najvažnija rečenica u ovom tekstu.

Loše promene su glasne. One se najavljuju. Kada nestanu početnička radna mesta, to se vidi u statistici. Kada mladi ispadnu iz sistema, to se broji. Kada đaci u nekoj oblasti podbace, to se izmeri i objavi. Loša promena, koliko god bolela, ima jedno svojstvo koje je čini podnošljivom: ona proizvodi pritisak, a pritisak vremenom proizvodi rešenje. Kroz istoriju su najveći pomaci u obrazovanju, radnom pravu i zdravstvu izrasli tačno iz nevolje koja je postala prevelika da bi se ignorisala. Loše se samo objavi, pa se onda neko konačno pokrene.

Dobre promene nemaju to svojstvo. One su tihe, i upravo zato ranjive.

Uzmite jednu istinski dobru promenu poslednjih decenija: saznanje da mozak nije posuda koja se puni, nego sistem koji se menja učenjem. To je bilo veliko, tačno i oslobađajuće otkriće. A pogledajte šta se od njega napravilo.

Istraživanje objavljeno u časopisu Frontiers in Psychology ispitalo je dvesta četrdeset dvoje nastavnika osnovnih i srednjih škola u Velikoj Britaniji i Holandiji, i to baš one nastavnike koje neuronauka učenja zanima. Nastavnici su u proseku verovali u četrdeset devet odsto ponuđenih neuromitova, a autori posebno izdvajaju da su najprisutniji bili oni mitovi koji su vezani za komercijalizovane obrazovne programe. Najotporniji među njima je ideja da dete bolje uči ako mu se gradivo servira u njegovom takozvanom stilu učenja, vizuelnom, auditivnom ili kinestetičkom. Ta ideja je nastala iz tačnog nalaza, da se različite vrste informacija obrađuju u različitim delovima mozga, i pretvorena je u nešto što se prodaje kao metodologija, a ne postoji.

To je anatomija zloupotrebe dobre promene. Uzme se stvarno otkriće, oljušti mu se kontekst, zadrži se rečnik nauke i doda cena.

Danas gledamo isti proces uživo, samo brže, oko veštačke inteligencije u obrazovanju. Sa jedne strane imamo alat koji zaista može da bude izuzetan dok sa druge strane imamo studiju Mihaela Gerliha, objavljenu u časopisu Societies početkom 2025, sprovedenu na šesto šezdeset šest ispitanika, koja nalazi značajnu negativnu vezu između česte upotrebe AI alata i sposobnosti kritičkog mišljenja, posredovanu kognitivnim rasterećenjem. Mlađi ispitanici pokazali su veću zavisnost od alata i niže rezultate u kritičkom mišljenju od starijih.

Nemojmo ovo pročitati kao paniku. Studija je korelaciona, jedna je, i ima svoja ograničenja. Ali smer je jasan i logika je stara koliko i digitron: ono što prestanemo da radimo, prestanemo i da umemo.

.

Da bude još zanimljivije, čak ni priča o veštačkoj inteligenciji i poslovima nije jednosmerna. Stanfordov institut SIEPR je u julu 2026. objavio pregled u kome stoji da je zapošljavanje početnika u zanimanjima izloženim veštačkoj inteligenciji osetno palo oko 2022. godine, ali da je teško utvrditi da li je to jasan dokaz uticaja same tehnologije, jer su se u istom periodu desili i drugi makroekonomski udari. Ekonomista Anders Humlum iz Čikaga navodi podatak koji ide u suprotnom smeru: u firmama koje najviše ulažu u veštačku inteligenciju broj zaposlenih na početničkim pozicijama je porastao za dvanaest odsto u dve godine posle uvođenja.

Dakle, jedni kažu jedno, drugi drugo, a obe strane imaju podatke.

Sad se vratite na dete za stolom i zamislite ga za deset godina, kako čita ta dva nalaza. Pitanje nije da li zna ko je u pravu. Pitanje je da li ume da primeti da neko uopšte nije u pravu.

Eksperiment iz 1964. koji je razdvojio decu na dve vrste

Godine 1964, psiholozi Džejkob Gecels i Mihalj Čiksentmihalji postavili su tridesetak studenata umetnosti pred jednostavan zadatak. Svaki od njih je dobio sat vremena i dvadeset sedam predmeta, među njima grozd, čeličnu polugu, staru knjigu i staklenu prizmu, sa zadatkom da od njih komponuje i nacrta mrtvu prirodu. Istraživači su sedeli u ćošku i beležili.

Studenti su se, kako prepričava MIT Press Reader, podelili na dve grupe, i ta podela je bila oštra.

Jedna polovina je brzo izabrala predmete, rasporedila ih, skicirala i ostatak sata provela usavršavajući ono što su odlučili u prvih deset minuta. Znali su šta crtaju pre nego što su počeli. Zadatak su tretirali kao problem koji treba rešiti.

Druga polovina se ponašala neuporedivo neurednije. Uzimali su predmete u ruke, okretali ih, menjali raspored, menjali materijal, brisali, počinjali iznova. Neki su eksperimentisali i po pedeset minuta, pa žurili da bilo šta završe do roka. Oni nisu rešavali problem. Oni su tražili koji je problem.

Žiri likovnih kritičara ocenio je radove ove druge grupe kao originalnije i ubedljivije. To je bilo očekivano. Ono što nije bilo očekivano desilo se pet godina kasnije, kada su istraživači potražili dvadeset sedmoro od prvobitnog tridesetjednog. Među jedanaestoro koji su na skali traženja problema bili najniže rangirani, osmoro je potpuno napustilo umetnost. Najviše rangirani su i dalje slikali, izlagali i živeli od toga.

Nalazi su objavljeni u knjizi The Creative Vision iz 1976, koja je odavno rasprodata i koja je, po mom uverenju, najpotcenjenija knjiga o obrazovanju dvadesetog veka.

Nazovimo tu sposobnost njenim imenom. To je oko za probleme.

I sad pogledajte šta se ovde zapravo tvrdi. Ne tvrdi se da su neki ljudi talentovaniji. Tvrdi se da je sposobnost da se problem formuliše, a ne samo reši, bolji prediktor dugoročnog uspeha od svega ostalog što je mereno. Trideset devet odsto veština koje se menjaju do 2030. tiče se rešenja. Oko za probleme se ne menja, zato što ono ne pripada nijednoj konkretnoj profesiji.

Zašto škola to strukturno ne može

 Ovde neću da napadam nastavnike, jer bi to bilo i netačno i jeftino. Problem nije u ljudima, problem je u arhitekturi.

Školski zadatak je po definiciji već formulisan. Neko je unapred odlučio šta je problem, koliko traje njegovo rešavanje, koji materijal se sme koristiti i kako izgleda tačan odgovor. To nije mana, to je uslov masovnog obrazovanja. Trideset dece u odeljenju i četrdeset pet minuta ne trpe pedeset minuta prevrtanja predmeta po stolu.

Ali posledica je merljiva. Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja objavio je nacionalni izveštaj o rezultatima naših učenika u kreativnom mišljenju, jednoj od inovativnih oblasti ciklusa PISA 2022. Petnaestogodišnjaci iz Srbije ostvarili su prosečno dvadeset devet od mogućih šezdeset poena, dok je prosek zemalja OECD-a trideset tri. Mađarska je imala trideset jedan, Hrvatska i Slovenija po trideset. A ono što u tom izveštaju najviše govori jeste podatak koji se retko prenosi: naši đaci su najslabije uradili zadatke iz domena rešavanja društvenih i naučnih problema.

Dakle, baš tamo gde problem nije unapred zapakovan, tamo smo najslabiji.

Zamislite sada šta dete zaključuje iz deset godina takvog sistema. Ne zaključuje da je glupo. Zaključuje nešto mnogo gore i mnogo tiše: da probleme postavljaju drugi, a da je njegov posao da ih uredno reši. To je odlična obuka za tržište rada iz 1985. godine.

Obrazovanje kao čin izbora

Rekla bih da je ovo mesto na kome se većina tekstova o ovoj temi izgubi, jer krenu da prodaju školovanje kod kuće kao rešenje za sve, pa se obraćaju ljudima kojima to nije ni dostupno ni zakonito.

Zato budimo precizni.

U Srbiji je pravo na nastavu kod kuće izričito propisano. Član 38. Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju kaže da roditelj ima pravo da svom detetu omogući sticanje osnovnog obrazovanja i vaspitanja kod kuće, uz obezbeđivanje troškova, i uz obavezu da do kraja nastavne godine pismeno obavesti školu. Škola je dužna da organizuje polaganje razrednih ispita iz svih predmeta.

U Nemačkoj to nije moguće. Schulpflicht se sprovodi strogo, a Evropski sud za ljudska prava je 2006. u predmetu Konrad protiv Nemačke potvrdio da je obavezno pohađanje škole u skladu sa Konvencijom. U Austriji je moguće kroz häuslicher Unterricht, uz prijavu obrazovnoj direkciji i uz obaveznu godišnju eksternu proveru znanja. U Švajcarskoj odlučuje kanton.

Mnoge porodice iz našeg jezika žive tačno tamo gde to pravo ne postoji.

Zato obrazovanje kao čin izbora, kako ga ja razumem, nije izbor mesta. To je izbor toga ko donosi pedagošku odluku. Dete može provoditi osam sati u nemačkoj školi, potpuno zakonito i potpuno uredno, a porodica i dalje bira šta se radi u onim satima na koje škola nema pravo. To nije zaobilaženje sistema. To je preuzimanje onoga što sistem nikada nije ni tražio da preuzme.

I upravo za tu drugu smenu, kućno okruženje ima prednosti koje nijedna učionica ne može da nadoknadi.

Kod kuće postoji neispunjeno vreme, a ono je preduslov. Kod kuće postoje nerešeni problemi, stvarni, dosadni, svakodnevni, za razliku od školskih koji su svi već rešeni negde u priručniku za nastavnike. Kod kuće greška ne košta ocenu, pa se sme ponoviti dovoljno puta da nešto nauči. Kod kuće dete može da razgovara sa odraslima, što je tokom školskog dana praktično neizvodljivo.

Postoji i istraživanje koje to podupire, mada ću odmah reći i gde je slabo. Studija objavljena u časopisu Education and Training pratila je ljude koji su se obrazovali kod kuće i utvrdila da su njihovo učenje, bar u kasnijim godinama, opisivali kao pretežno samousmereno, i da je taj nezavisan način učenja uticao na njihove kasnije preduzetničke aktivnosti. Prednost mže biti ozbiljna i poštenije je da je kažem sama: porodice koje biraju obrazovanje kod kuće već se razlikuju po motivaciji, prihodu i obrazovanju roditelja, pa se ishod ne može čisto pripisati metodu.

Ali nešto ostaje i posle svih ograda. Deca koja su rano navikla da sama biraju šta je vredno pažnje kasnije lakše podnose svet u kome se svakih pet godina menjaju pravila.

.

Kako se oko za probleme uopšte vežba

Pošto sam prošla kroz svoj raspored od devet dana, kroz prebrze odgovore i kroz prevođenje detetovih problema u svoje, došla sam do nečega mnogo jednostavnijeg nego što sam očekivala.

Oko za probleme se ne uči objašnjavanjem. Uči se beleženjem.

Dete sedam dana zapisuje ono što ga je zasmetalo. Ne velike stvari, nego sitna trenja. Fioka koja se zaglavi. Uputstvo koje se ne razume. Red koji ide sporo. Tri zapisa dnevno, dvadeset jedan ukupno, uz jedno pravilo koje sve menja: bar jedna iritacija dnevno mora biti tuđa, ne njegova. Zatim se te žalbe prevode u probleme, jer žalba i problem nisu ista stvar, i to je razlika koju odrasli ljudi na sastancima ne umeju da naprave. Zatim se pita da li je ono što smo napisali problem ili samo simptom.

Uz to ide i nešto što izgleda beznačajno, a nije: intervju sa tri odrasle osobe, jedno jedino pitanje, odgovori zapisani doslovno. Ne prepričano. Doslovno. Zato što se u tuđem izboru reči krije problem koji ta osoba ni sama ne ume da imenuje.

Kada sam ovo prvi put videla kako radi, deo koji me je iznenadio nije bila lista problema. Bilo je to koliko je dete postalo tiho. Prestalo je da odgovara odmah.

Iz tog rada je izrasla Arhitekta rešenja, radna sveska za uzrast od jedanest do petnaest godina, koja upravo tim redosledom vodi kroz šest dosijea. Prvi se zove Oko za probleme, i on je temelj koji hrani sve ostale, jer sve četiri metode rešavanja problema koje dolaze posle njega vrede tačno onoliko koliko vredi problem na koji se primene. Kroz nju vodi lik Arhitekte X, ima porodičnu igru, ima korelaciju sa nastavnim planom, i pisana je tako da roditelj u njoj bude saigrač, a ne ocenjivač.

Nastala je zato što je nisam nigde našla, ni na srpskom ni na drugim jezicima. Ceo taj svet piše o rešavanju problema. O uočavanju problema, koje je po istraživanju iz 1964. bilo najbolji projektor svega, praktično niko.

Ono što nam ostaje

Vratiću se na razliku od početka, jer sam je zbog nje i pisala.

Loše promene ćemo prepoznati bez ičije pomoći. Statistika o mladima koji ispadaju iz sistema, prazna prva stepenica na tržištu rada, dvadeset devet od šezdeset poena u kreativnom mišljenju. Sve to viče. I sve to će, kroz koju godinu, izgurati neko rešenje, jer bol na kraju uvek izgura rešenje.

Dobre promene neće vikati. One će nam biti prodate. Doći će u obliku programa koji koristi rečnik nauke, u obliku aplikacije koja obećava da misli umesto deteta, u obliku metode koja zvuči kao neuronauka a nije prošla nijednu proveru. I pitanje neće biti da li smo pametni, nego da li smo za to vreme sačuvali sposobnost da primetimo da nešto ne valja.

Ta sposobnost se ne dobija u paketu i ne stiže sa reformom. Ona se gradi kod kuće, u sitnom, neuglednom radu, kroz dvadeset jedan zapis u svesci i kroz roditelja koji ćuti trideset sekundi duže nego što bi hteo.

To je, koliko ja vidim, jedina veština za novo doba koja se neće promeniti do 2030.