Kako govori Ljubav?

Da li dete uči da čita – ili da oseti svet kroz slova?

Kompleksne metode opismenjavanja kao put ka slobodnom umu

U našoj kuhinji znanja, gde se ručno mesi i misao i testo, jedno pitanje često se okreće kao testo na dasci: šta zapravo znači da je dete pismeno?

Je l’ to ono kad složi „mama voli tatu“ u svesku ili kad prepozna emociju skrivenu u bajci koju zajedno šapćemo pre spavanja?
Kod nas u Vantasta-domu, opismenjavanje je mnogo više od svladavanja azbuke. To je proces buđenja čula, usmeravanja pažnje, razvijanja dubokog kontakta sa svetom oko sebe – kroz reč, dodir, pokret i tišinu.

 Pismenost nije samo čitanje – to je orijentacija u životu

Naša deca ne uče prvo da pišu slova, već da razumeju zašto nešto žele da izraze. Pre nego što stignu do olovke, u njihovim rukama su prirodni materijali, flomasteri bez instrukcija i ritmovi govora koji ih bude.
Pismenost je i kada dete zna da priča priču o onome što je samo napravilo. Kada mu slovo “A” nije apstraktna linija, već “Avion koji leti kao ideja”. To je živo znanje, ono koje se ne da oceniti brojkom, ali se vidi u očima.

Kompleksne metode – jednostavna suština

Naš pristup spaja elemente raznih pedagogija – ne kao šablon, već kao alatke u jednoj velikoj porodičnoj radionici učenja:

  • Montesori nas podseća da su ruke najbolji učitelji. Pisanje kreće od sečenja testa i slaganja prirodnih materijala.

  • Valdorf nas hrabri da se ne bojimo bajki i simbola – jer dete koje čuje duboko, piše srcem.

  • Charlotte Mason šapuće: “Daj mu žive knjige, ne udžbenike – i posmatraj kako se pali vatra.”

  • Reggio Emilia nas uči da dete komunicira na sto jezika, a mi odrasli često čujemo samo jedan.

U našoj dnevnoj sobi, jedan ćošak je „biblioteka“ od recikliranih kutija, drugi je „glina i grančice“ studio, a treći je „pričaj mi šta si sanjao“.
Sva tri su deo procesa opismenjavanja.

Opismenjavanje kao put ka samoodrživosti

Biti pismen u našem svetu ne znači samo znati da čitaš uputstvo za sadnju paradajza. To znači znati osetiti sezonu, prepoznati metaforu u prirodi, umeti izražavati misli jasno i slobodno.

U eri veštačke inteligencije i gotovih sadržaja, najdragocenije pismenosti postaju emocionalna i duhovna. One se grade kod kuće, u zajednici, dok mešamo znanja s ljubavlju i strpljenjem.

Naš poziv tebi

Ako se i ti pitaš da li tvoje dete “kasni” jer ne zna još slova — podseti se: možda ono samo čeka da učenje bude smisleno. A smisao, to je ono što mi u Vantasti ne kupujemo u knjižari. Mi ga gradimo, zajedno, svakog dana.

Zato, umesto pitanja „kada će naučiti da čita?“ – postavimo novo:
„Kada će ovo dete osetiti da ima šta da kaže svetu?“
I hajde da mu tada damo alate, prostor i naše prisustvo. Slova će doći – kao ptice kad znaju da je vreme.

Povratak na blog